Smrt “ja sam u gasu” estetike

Sredinom prošle decenije, tinejdžerski svet na ovim prostorima sproveo je jednu od najrigoroznijih
klasifikacija vlastitih redova. Unutar neformalne tipologije u kojoj su generaciju Z podelili na
„Amerikance“, „estetičare“ i „gasere“, ova poslednja grupa izborila se za apsolutnu vizuelnu i
zvučnu dominaciju gradskim ulicama. Gaser se prepoznaje po markiranoj garderobi, šuškavcima,
skupim patikama, izlascima na splavove i klubove, i pre svega po potrebi da se svima oko sebe
jasno pokaže da ima novca. Baš ta estetika, rođena iz repa i trep muzike, danas deluje kao da
isčezava brže nego što je iko očekivao. Grupa od desetak momaka koja se kreće ulicom kao
jedno telo, svi obrijani, svi u crnom, svi spremni da, ako zatreba, budu opasni. Ovo nije nasumična
moda koja se pojavila niotkuda. Ovo je antipod “dizelaške” estetike, jedna od retkih potkultura
koje su, prema pojedinim sociolozima, u potpunosti nastale i održale se na ovim prostorima i
sada, posle skoro trideset godina, izgleda da konačno umire.

Dizel Dizel

Da bi se razumeo ovaj nagli estetski krah, neophodno je vratiti se tri decenije unazad, na mesto
gde je ova estetika prvi put rođena. Dizelaška kultura devedesetih godina na Balkanu nije
proizašla iz modnih časopisa niti je bila plod nečije estetske zamisli – bila je direktan, sirov
nusprodukt sankcija, ratova, hiperinflacije i potpunog sloma institucija u kojima je ulični kriminal
postao jedina prečica do društvenog uvažavanja. Trenerka i markirana patika tada nisu bili modni
izbor, već neka vrsta uniforme i očajnički pokušaj da se vidljivim luksuzom prekrije stvarna,
egzistencijalna nesigurnost i siromaštvo.

Generacija Z, rođena dve decenije kasnije u potpuno drugačijem društvenom kontekstu, preuzela
je taj isti vizuelni izraz i dočekala ga kao potpunu novinu. Međutim, „gaseri“ su od samog starta
napravili kopiju kopije – obukli su uniforme čije im istorijsko poreklo nije značilo ništa, pretvarajući
nekadašnje surovo preživljavanje u običan street i instagram performans. Bilo je to preuzimanje
kostima bez razumevanja rane iz koje je taj kostim nastao.

Vozi dok traje

Dok je izvorna dizelaška kultura crpila snagu iz dubokih društvenih lomova koji su trajali
godinama, gaserska estetika je od početka bila pupčanom vrpcom vezana za repere, isključivo
crnu garderobu i upadljive logotipe na svemu. Ova vrsta potkulture ne gradi sopstvene prostore,
filozofiju niti autentične festivale, ona samo parazitira na matricama i stihovima koji joj pružaju
dnevni vokabular i šablone za ponašanje.

Problemi za ovu estetiku nastali su onog trenutka kada je muzička industrija ubrzala svoj ritam.
Čim su vodeći izvođači probali nove žanrove i preselili se ka sledećem profitabilnom trendu,
gaseri su ostali blokirani u prostoru bez svežeg sadržaja. Bez stalnog priliva novih pesama koje bi
im obnavljale sleng, reference i stav, čitav stil se preko noći zaledio u mestu. Pretvorio se u praznu
ljušturu – skupi kostim u kom više nema ko da igra, jer su autori muzike otišli dalje, a publika
ostala zatečena sa rečnikom koji je u međuvremenu postao treš i prevaziđen.

Ime koje nije preživelo sopstveno imenovanje

Originalnom dizelaštvu bile su potrebne decenije da dospe pod lupu sociologa i psihologa. Gaseri
su, s druge strane, dobili svoju zvaničnu dijagnozu u trenutku kada su se prvi put pojavili u
javnosti. Školski psiholozi, jutarnji programi i sociolozi uglas su definisali ovaj stil kao identitet
sagrađen na praznom materijalizmu, nedostatku empatije i otporu prema bilo kakvom
intelektualnom trudu.

Kada roditelji, nastavnici i mediji u roku od šest meseci u potpunosti dešifruju mladi bunt i
proglase ga za sinonim za površnost, taj stil gubi svoju najvažniju potkulturnu valutu – tajnovitost i
opasnost. Za novu generaciju tinejdžera, oznaka „gaser“ više nije predstavljala simbol ulične moći
ili statusa, već kompromitujuću etiketu i estetski faul koji treba po svaku cenu izbeći. Bunt koji je
tako lako objasniti i osuditi na roditeljskom sastanku prestaje da bude bunt i postaje samo još
jedna prolazna, neprijatna faza.

Dva kraja, dve različite priče

Dizelaška kultura umirala je polako, tri decenije, prateći dug i mučan proces oporavka društva iz
kog je izrasla. Ostavila je iza sebe dubok, mada mračan trag u pop kulturi, filmu i vizuelnoj
umetnosti Balkana. Gaseri, sa druge strane, nestaju u apsolutnoj tišini i bez ikakvog nasleđa.
Njihov odlazak ne ostavlja istorijske ožiljke niti materijal za buduću nostalgiju, jer nikada nisu ni
imali sopstvenu originalnu estetiku – bili su samo pozajmljeni stav, obučen iz čiste zabave i
definisan pre nego što je i stigao da sazri.

Možda je to i najbrutalniji kraj za jednu estetsku pojavu – ne da je nadživela sopstveni smisao i
otišla u istoriju, nego da ga nikada nije ni izgradila, ostavljajući iza sebe samo gomilu skupih,
polovnih šuškavaca koje više nema ko da nosi.

Tekst: Milan Lečić

Foto: unsplash