Tamara Kučan: Za mene je književnost uspešna tek kada nastavi da živi i nakon što je knjiga zatvorena.

Neki pisci grade svetove od reči, a neki uspevaju da u njima pronađu i nas same. Tamara Kučan već godinama pripada ovoj drugoj grupi autora. Dok se književna scena neprestano menja, ona ostaje dosledna svom prepoznatljivom glasu, iskrenom, neposrednom i dovoljno hrabrom da govori o ljubavi, gubicima, odrastanju i svim onim trenucima koji nas oblikuju. U razgovoru za Velvet, Tamara Kučan govori o pisanju, inspiraciji, odnosu sa čitaocima, izazovima koje donosi savremena književnost, ali i o tome kako izgleda ostati veran sebi u vremenu kada se od autora često očekuje mnogo više od dobrog romana.

1. Da možeš da uđeš u svet jedne svoje knjige na samo 24 sata, koju bi izabrala i šta bi prvo uradila?

Izabrala bih knjigu Nadir. Ne zato što je to najlepši svet koji sam stvorila, naprotiv – zato što je najstrašniji. Volela bih da razgovaram sa Milicom ili Fatimom pre nego što donese odluku koja će joj promeniti život. Pisac često zna kako će se priča završiti, ali čovek u meni i dalje veruje da nekoga može da zaustavi na vreme. Kada bih makar jednu osobu uspela da vratim sa ivice, tih 24 sata vredela bi više od bilo koje književne nagrade.

2. Koliko se Tamara razlikuje od Tamare koja piše? Da li je to ista osoba ili su to dve potpuno različite žene?

To su dve strane iste žene. Tamara koja piše je hrabrija od mene. Ona bez zadrške ulazi u svoja istraživanja često teških i mračnih tema, postavlja pitanja od kojih mnogi zaziru i ne odustaje dok ne dođe do suštine. Zbog knjiga koje pišem, ljudi me često doživljavaju kao veoma snažnu ili pak drsku, znatno grublju ženu, kao nekoga ko se ničega ne plaši. Nekada idealizuju tu sliku, pomisle da sam takva u svakom trenutku svog života. Privatno sam mnogo nežnija. I mene pokreću emocije, sumnje, strahovi i ranjivost, samo što to retko dospeva u prvi plan. Smatram da tome nije mesto u javnom javnom prostoru, te tu Tamaru pomalo sebično čuvam. To nije distanca prema ljudima, već zdrava granica, način da sačuvam ono najintimnije. Zahvaljujući tome i dalje imam šta da dam svojim čitaocima.

3. Da li ti se nekada dogodilo da lik “odbije” da prati plan koji si mu namenila?

Mnogo puta. Volim kad se to dogodi. To je najlepši momenat u stvaranju. Najgore što može da se desi jeste da lik koga stvaram ostane marioneta koja sluša autora i korača unapred namenjenom stazom. Volim trenutak kada me junak iznenadi, kada uradi nešto što nisam planirala, ali što je potpuno u skladu sa njegovim karakterom.

4. Koja emocija ti je najteža za pisanje, a koju najlakše pretačeš u reči?

Poznata sam kao autorka koja često ubija junake za koje se čitalac veže. Zadnjih godina imam problem sa tim, a nekada sam to s lakoćom činila. Takođe, nada je jedna od težih emocija za pisanje. Nada nije nimalo naivna, zahteva da dobro poznajete karakter junaka, životne okolnosti u kojima se nalazi, ali i da procenjujete potencijalne okolnosti koje ga mogu zadesiti. Najlakše pišem strah. Ne zato što pišem trilere, već zato što verujem da upravo strah osnov mnogih odluka, čak i kada mislimo da nas vodi ljubav ili razum.

5. Kada bi morala da izbrišeš sve što si napisala i sačuvaš samo jednu knjigu kao svoj književni potpis, koja bi to bila?

Sebično bih odgovorila Nadir, ali gledajući širu sliku, to je knjiga Bivirgata. Tematski ta knjiga ne predstavlja najbolje moje stvaralaštvo, nije najteža tema koju sam obradila, ali ta knjiga godinama čini ono čemu se svaki pisac potajno nada. Menja svest ljudi, osnažuje i edukuje ljude, pomažući im da se suoče sa problemom, ali i njima samima.

6. Da možeš da pošalješ jedno pismo sebi na početku spisateljske karijere, šta bi u njemu pisalo?

Zapravo, to pismo sam već poslala. Moja autobiografija Između redova je to pismo. Ako moram da pismo svedem na rečenicu ili dve, pisalo bi: Budi ono što jesi. Ne pokušavaj da se dopadneš svima. Pisanje počinje, tamo gde strah prestaje, a strah prestaje kada ga pogledaš u oči.

7. Šta misliš da čitaoci o tebi mogu da saznaju između redova, iako to nikada nisi napisala direktno, čak ni u autobiografiji?

Mislim da između redova mogu da saznaju kako gledam na priče koje pišem. Nijedna priča nije crno-bela, u njih me vodi razumevanje i empatija, pre nego osuda. Retko pišem o “čudovištima”. Više me zanima kako neko postane čudovište, gde je društvo zakazalo i da li je taj kraj mogao da bude drugačiji. Akcenat je uvek na razlogu, tek onda na posledici, na razumevanju, ne na presudi.

8. Da li postoje priče koje namerno ne želiš da ispričaš ili samo čekaju pravi trenutak? Odnosno, koliko “tabova” je otvoreno u glavi Tamare Kučan?

Previše je tabova, ne uspevam da ih izbrojim. Takođe, mislim da svaki pisac živi sa desetak romana koje nije započeo u Word-u, ali aktivno se pišu u njegovoj glavi. Neke priče sazrevaju godinama. Autor treba da bude iskren prema sebi i fer prema svojim čitaocima, da proceni da li je dorastao temi ili ne. A nekada, nije ni do sazrevanja već do izbora kojim putem krenuti. Dešava se da imam odličnu temu, ali da još nisam pronašla pravi ugao iz kog želim da je ispričam. Naučila sam da ne žurim. Neke priče postanu bolje ako ih autor duže nosi u sebi.

9. Kako izgleda trenutak kada znaš da je rukopis zaista završen? Da li postoji osećaj mira ili se uvek pitaš da li si mogla još nešto da dodaš?

Svakako da postoji mir kada se knjiga ,,zaista“ završi – mada pre bih to nazvala katarzom, spokojem, shvatanjem da ste zaista dali sve od sebe. Ponosni ste tada, na svoj trud i izgaranje, na priču, na junake, ali… Ne postoji trenutak kada pomislim – savršeno je. Postoji samo trenutak kada shvatim da bih daljim doterivanjem počela da kvarim ono što sam napisala. Stava sam da knjiga nikada nije potpuno završena, samo dođe dan kada moraš da je pustiš da ode od tebe i da je predaš svojim čitaocima.

10. Šta bi volela da čitalac ponese sa sobom kada zatvori poslednju stranicu tvoje knjige?

Volela bih da ponese više pitanja nego odgovora. Ako nakon poslednje stranice još dugo razmišlja o likovima, preispituje sopstvene stavove ili drugačije pogleda ljude oko sebe, onda je knjiga uradila ono što je trebalo. Za mene je književnost uspešna tek kada nastavi da živi i nakon što je knjiga zatvorena.

Razgovor vodio: Uroš Timić

Foto: privatna arhiva