Ne boli različitost. Bole pogledi.

Postoji trenutak koji nijedan roditelj ne zaboravlja. Dete prvi put ode u park, školu ili vrtić, a neko ga pogleda malo duže nego što bi trebalo. Nekada usledi pitanje, nekada šapat, a nekada smeh. Bole pogledi.

Za dete koje ima hemangiom, vitiligo, rascep usne, autizam ili bilo koju drugu vidljivu ili nevidljivu različitost, taj trenutak može postati početak osećaja da je “drugačije”. Jer bole pogledi kako odraslih, tako i vršnjaka. Ne zato što je takvo rođeno, već zato što mu društvo vrlo rano stavi do znanja da odstupa od onoga što smatra “normalnim”.

Istina je mnogo jednostavnija.

Hemangiom nije razlog za podsmeh. Vitiligo nije mana. Rascep usne nije nešto što određuje nečiju vrednost. Autizam nije karakter, već drugačiji način doživljavanja sveta. Nijedno od ove dece nije manje sposobno da voli, da se igra, da sanja ili da jednog dana ostvari velike stvari.

Najveći problem često nije dijagnoza. Problem je reakcija okoline.

Prema nezvaničnim istraživanjima: roditelji dece koja odrastaju sa različitostima često ne vode samo borbu sa pregledima, terapijama ili operacijama. Oni svakodnevno odgovaraju na radoznale poglede, nepristojna pitanja i komentare koji ostavljaju dublje ožiljke od bilo koje medicinske intervencije.

Paradoks je što se odrasli često zgražavaju nad vršnjačkim nasiljem, a upravo deca od njih uče kako se reaguje na različitost. Ako roditelj pokaže gađenje, podsmeh ili strah, dete će vrlo lako usvojiti isti obrazac ponašanja.

Prihvatanje ne znači pretvarati se da razlike ne postoje. Naprotiv. Ono znači razumeti da razlika nije razlog za odbacivanje.

Svet neće postati lepše mesto onda kada svi budu izgledali isto. Postaće onda kada deca više ne budu morala da se stide svog lica, kože, tela ili načina na koji komuniciraju. Možda je vreme da prestanemo da učimo decu kako da budu savršena i počnemo da ih učimo kako da budu ljudi.

Jer dete koje danas neko zadirkuje zbog hemangioma, vitiliga, rascepa usne ili autizma sutra može postati lekar koji će spasavati živote, umetnik čija će dela dirati milione ili prijatelj koji će nekome promeniti život.

Na kraju, pitanje nije koliko se ta deca razlikuju od nas.

Pitanje je koliko smo mi spremni da budemo društvo u kojem nijedno dete neće odrastati sa osećajem da mora da se izvinjava zbog toga što postoji.

Tekst: Uroš Timić

Foto: pexels.com; unsplash.com