Privatni muzeji: postavka od salveta, kutija šibica, razglednica, bočica parfema…

Negde u svakom gradu postoji soba, fioka ili ormar koji je u nekom trenutku otkazao poslušnost
svojoj osnovnoj funkciji i vremenom se pretvorio u nešto posebno. Vlasnik nije istorijski kustos,
juvelir, antikvar ni akademski istraživač, nema nikakvu dozvolu, ali na njegovim policama leži
opasno posvećena arhiva. Ako mu pažljivo pogledate u kolekciju, na neki način, gledate u muzej,
čija se glavna postavka sastoji od iskorišćenih salveta, praznih kutija šibica, požutelih razglednica,
praznih bočica parfema i ostalih predmeta kojima je moderna kultura namenila tačno tri sekunde
trajanja pre otpada.

Po reč za svaku opsesiju

Ono što ove navike deli od pukog patološkog nagomilavanja jeste činjenica da je društvo, u
pokušaju da ih pripitomi, svakoj od njih dodelilo zvanično ime, sa istom onom ozbiljnošću kojom
se imenuju možda grane nauke. Sakupljanje nalepnica sa kutija šibica zove se filumenija – termin
koji je 1943. skovala britanska kolekcionarka Mardžori Evans spajajući ljubav i svetlost, mada
najstarija sačuvana etiketa datira još iz 1829. godine. Sakupljanje razglednica je deltiologija, treći
najmasovniji kolekcionarski hobi na svetu, odmah iza filatelije i numizmatike, u koji je bila
uvučena čak i kraljica Viktorija. Takve reči ne nastaju iz hira niti kao prolazna moda. Reč nastaje
tek kada dovoljno ljudi, kroz dovoljno decenija, uzme neku naviku toliko ozbiljno da joj obična reč
“hobi” više nije dovoljna.

Ono što je napravljeno da se baci

Ima nečeg surovog u prirodi ovih predmeta. Svi do jednog projektovani su sa ugrađenim rokom
trajanja koji se meri minutima. Salveta se upotrebi i baci. Šibica se kresne, kutija isprazni i
završava u smeću. Razglednica proputuje stotine kilometara, pročita se za pola minuta i tone u
zaborav. Kolekcionar je jedina osoba koja u tom trenutku predviđenog uništenja izgovara “ne”. To
nije sladunjav čin nostalgije, već čista sabotaža same logike potrošačkog društva. Zvanični muzej
pun skulptura pokazuje nam šta je neka tamo elita smatrala vrednim za večnost. Kutija puna
salveta iz stotinu nebitnih kafana ipak pokazuje nešto malo iskrenije – šta je to društvo zaista
dodirivalo, trošilo i odbacivalo.

Kutija koja postane arhiva

Sam čin sortiranja, ma koliko banalan izgledao spolja, obavlja nešto mnogo važnije od pukog reda
na polici. Normalan ljudski život je amorfan – niz dana koji se bezgranično pretapaju jedan u drugi
bez neke posebne unutrašnje strukture. Kada se taj isti život prevede u stotine razglednica
poređanih po gradovima ili kutija šibica složenih po decenijama, dobija se ono što lično sećanje
nikada ne može da isporuči – brutalno čitljiva hronika jednog vremena. Fioka recimo, u tom
slučaju, postaje arhiva, a arhiva postaje, htela to osoba ili ne, oblik autobiografije koji nije morao
da se napiše nijednom rečenicom.

Kada privatna opsesija postane zvaničan muzej

Ponekad, mada retko, ta nepriznata posvećenost doživi institucionalni šok i zaista dobije zvaničan
srećan kraj. U bosanskom gradiću Ilijašu, jedna porodica je decenijama, iz čiste ljubavi prema
sakupljanju, sastavila zbirku od preko hiljadu razglednica, dve hiljade knjiga, obimne kolekcije kutija
šibica, klikera, igračaka, metalnih i keramičkih figura i flaša. Ono što je počelo kao divlja strast
na margini, danas se razmatra kao temelj za zvanični zavičajni muzej tog grada. Amaterski
kolekcionari, dakle, nisu samo uspeli da sačuvaju ono što bi inače nestalo – uspeli su da, u
jednom trenutku, urade posao za koji su zvanične institucije godinama kasnile, i to tako temeljno
da im sada institucije kucaju na vrata, a ne obrnuto.

Neizbežna senka koja prati svaku ovakvu zbirku

Ipak, većina ovih zbirki nema takvu sudbinu. Vredi priznati i mračniju stranu ove priče. Svaka
privatna kolekcija nosi u sebi hroničnu pretnju od sopstvene propasti. Onog trenutka kada
kolekcionar nestane, zbirka gubi svoju sigurnost i dom. Mnogo češće, ovakve kolekcije čekaju
istu sudbinu – kutije koje deca ne žele da naslede, podrum koji treba isprazniti, decenije pažljivog
sortiranja koje niko drugi ne ume, ili ne želi, da protumači sa istom ljubavlju sa kojom su
sakupljane. Decenije pedantnog truda i strpljenja rasturaju se za jedno popodne. Svaki
kolekcionar, negde duboko, zna ovu opasnost, i baš zato mnogi od njih sastavljaju sopstvene
spiskove, beleške i objašnjenja – ne samo da sačuvaju predmete, nego i priču o tome zašto su
uopšte bili vredni čuvanja.

Muzej koji niko nije planirao da izgradi

Nijedan od ovih ljudi nije jednog jutra ustao i odlučio da postane kustos sopstvenog života. Stvar
je mnogo jednostavnija od toga – imali su feler u mehanizmu za odbacivanje. Nisu uspeli da bace
tu jednu razglednicu, tu jednu kutiju, tu bočicu koja je u sebi nosila neki trag prošlosti. Ponavljali
su tu istu nesposobnost da se rastanu sa nebitnim stvarima iz dana u dan, iz decenije u deceniju,
sve dok jednog jutra nisu shvatili da su od sopstvene police sagradili muzej.

Tekst: Milan Lečić

Foto: unsplash