Odakle dolazi koncept „it girl“?

Svako danas misli da zna odakle dolazi koncept „it girl“ – o toj osobi koju je algoritam, iz
nepoznatih razloga, odlučio da pretvori u lice čitave sezone. O nekome ko je dovoljno fotogeničan
da opravda sopstvenu slavu, a dovoljno nedokučiv da niko ne ume tačno da objasni zašto baš
ona. Ono što retko ko zna jeste da je ovaj termin star gotovo čitav vek, te da njegov pravi koren
nema nikakve veze sa glamurom i estetikom kakvu danas podrazumevamo. Prva osoba ikada
opisana rečju „it“, u smislu koji nas danas zanima, nije bila nikakva filmska diva niti uticajna ikona
stila. Bila je obična konobarica.

Konobarica koju je primetio dobitnik Nobelove nagrade

Reč „it“ u ovom specifičnom značenju prvi put se pojavljuje još 1904. godine u kratkoj priči
Radyarda Kiplinga – pisca čuvene „Knjige o džungli“ i budućeg nobelovca za književnost. On je
njome opisao magnetnu, teško objašnjivu privlačnost mlade konobarice u kafani. Nije bila reč o
glumici, javnoj ličnosti niti nekome ko je uopšte tražio pažnju javnosti. Bila je to devojka iza šanka
čija je harizma delovala toliko neobjašnjivo da je jedan od najčitanijih pisaca svog doba osetio
potrebu da samo za nju skuje posebnu reč. Ceo koncept „it“ počinje, dakle, ne kao marketinška
kategorija ili estetski šablon, nego kao pokušaj da se imenuje nešto neuhvatljivo – čar koja uopšte
ne zavisi od statusa ili novca.

Skandalozna spisateljica koja je od „it-a“ napravila teoriju

Termin bi verovatno ostao zaboravljena književna fusnota da ga dve decenije kasnije nije preuzela
Elinor Glyn. Ova britanska spisateljica bila je autor skandaloznog romana „Tri nedelje“ iz 1907.
godine, zbog kog je njeno ime decenijama važilo za sinonim neumerene strasti na papiru.
Glyn je 1927. godine u eseju za magazin Cosmopolitan konačno precizno definisala „it“ kao
osobinu koju poseduju retki, sposobnu da magnetnom silom privuče sve ostale. Izričito je
naglasila da ta osobina može biti podjednako stvar duha i unutrašnjeg zračenja, koliko i fizičke
privlačnosti. Iste godine napisala je i scenario za film „It“, u kom je glavnu ulogu dobila mlada
glumica Clara Bow. Istorija je zapamtila Claru kao prvu zvaničnu it girl, ali bi bilo daleko
preciznije tu titulu dodeliti ženi koja je čitav pojam sama izgradila od temelja.

Devojka koja je bila poželjna upravo zato što se nije trudila da to bude

Preokret u čitavoj priči leži u samom poreklu izraza. Prema istoričarima jezika, izraz „it girl“
postojao je u britanskom visokom društvu i pre nego što je Glyn napisala svoj roman, ali sa
značenjem koje je potpuno suprotno od današnjeg. U tom ranijem smislu, žena bi bila proglašena
„it devojkom“ upravo onda kada bi postigla veliku popularnost a da pritom nije otvoreno isticala
sopstvenu seksualnost niti jurila pažnju. Današnja it girl gradi svoj status kroz hiper-vidljivost,
izloženost i pažljivo konstruisanu sliku poželjnosti. Prva verzija ovog fenomena bila je poželjna iz
sasvim suprotnog razloga – zato što se uopšte nije trudila da bude prisutna u javnom prostoru na
taj način.

Kada je „it“ ravnomerno pripadao i muškarcima

Još jedan detalj se retko pominje u modernim tekstovima o stilu – Elinor Glyn nikada nije
pripisivala „it“ isključivo ženskom rodu. U samom filmu izjavila je da i glumac Antonio Moreno,
koji je igrao glavnog muškog junaka, poseduje potpuno istu tu osobinu. Njena originalna definicija
bila je izričito rodno neutralna. Tvrdila je da, ako posedujete „it“ osobinu, osvajate sve muškarce
ukoliko ste žena, i sve žene ukoliko ste muškarac. Termin koji danas vezujemo gotovo isključivo
za mlade devojke i modnu industriju, u svom izvornom obliku uopšte nije pravio takvu podelu.
Žena koja je sama odlučivala ko ima „it“, dok su joj se drugi rugali

Možda najduhovitiji detalj priče jeste uloga koju je Elinor Glyn dodelila samoj sebi u filmu –
pojavila se kao lik „gospođe Elinor Glyn“, vrhovni autoritet za ukus i ponašanje, čija reč jedina
određuje ko poseduje magičnu osobinu, a ko ne. Dorothy Parker, oštroumna američka
književnica, duhovito je prokomentarisala da Elinor Glyn nema „it“ osobinu – aludirajući na njen
duboki dekolte. Ipak, upravo je ta sredovečna spisateljica, a ne neka mlada glumica, bila stvarna
sila koja je određivala kome se dodeljuje titula. To je potpuno identičan mehanizam onom koji
danas obavlja algoritam, samo što je tada bio utelovljen u jednoj samouverenoj ženi u
Cosmopolitan-u.

Nepromenjeni mehanizam u digitalnom dobu

Kada se sve ove niti povežu – konobarica koju je zapazio budući nobelovac, spisateljica koja je taj
zapazak pretvorila u teoriju, verzija koja je slavila suzdržanost umesto izloženosti, i muški glumac
kome je zvanično dodeljena ista titula – jasno je da „it girl“ nije mlađa izmišljotina društvenih
mreža. Mehanizam je oduvek ostao isti. Neko sa dovoljno autoriteta proglasi jednu osobu
nosiocem neuhvatljivog kvaliteta, i ta osoba, pukom snagom tog proglašenja, postane slavna.
Jedina prava razlika između tada i sada jeste u tome što je ulogu Elinor Glyn preuzeo algoritam
bez lica – podjednako proizvoljan, podjednako moćan i podjednako sklon da svoju pažnju, iz
razloga koje niko ne ume sasvim da objasni, iznenada pokloni baš toj jednoj osobi, a ne nekoj
drugoj.

Gledano iz te perspektive, savremeni fenomeni na mrežama nisu izmislili ništa novo. Priča o tome
kako čaršija, mediji i publika biraju svoje favorite samo je dobila brži format i digitalne alate, dok
sama suština „it“ faktora ostaje zapisana još na početku prošlog veka

Tekst: Milan Lečić

Foto: unsplash