Autentičnost počinje onog trenutka kada zavoliš svoj odraz.
Vraćao sam se jednog dana iz grada. Bio sam na pešačkom prelazu preko puta svoje zgrade kada su mi u susret naišle četiri devojke. Imale su možda dvanaest ili trinaest godina. Znao sam ih iz viđenja, išle su u moju osnovnu školu.
Na prvi pogled izgledale su kao jedna osoba podeljena na četiri dela.
Duga tamna kosa. Kožne jakne. Pocepane farmerke. Iste torbe. Ista šminka. Čak su i hodale na isti način.
Dok sam prolazio pored njih, pomislio sam koliko je zanimljivo što nas društvo od malih nogu uči da se uklopimo. Kao da je najveći kompliment koji možemo da dobijemo to da ličimo jedni na druge.
Dugo sam mislio da je autentičnost upravo suprotno od toga. Da znači biti drugačiji po svaku cenu. Da moraš da štrčiš, da nosiš nešto što niko drugi nema ili da izgledaš potpuno drugačije od svih oko sebe.
Onda smo u drugoj godini gimnazije pričali o autentičnosti na času. Profesorka je rekla nešto što mi je ostalo u glavi.
Rekla je da autentična osoba ne mora da bude drugačija. Ako neko iskreno voli da nosi farmerke, kožnu jaknu i dugu kosu, i to zaista jeste njegov izbor, onda je i to autentičnost.
Tada sam shvatio da autentičnost nema veze sa izgledom. Ima veze sa razlogom zbog kog izgledaš baš tako.
Posle tog časa počeo sam više da posmatram ljude.
Video sam drugaricu koja je svakog jutra peglala svoju prirodno kovrdžavu kosu jer ju je bilo sramota kako izgleda. Druga koji je obožavao drugačiji stil oblačenja, ali ga je čuvao za dane kada nije išao u školu. Poznanicu koja je menjala svoj akcenat kako niko ne bi pogodio odakle je.
Kad god bih mogao, pričao sam sa njima. Govorio im da nije sramota biti ono što jesi. Neki su me poslušali. Neki nisu.
Ali dok sam drugima govorio da budu svoji, jedno pitanje nisam uspevao da postavim naglas.
Da li sam ja svoj?
Na to pitanje ni danas nemam potpuno iskren odgovor. Postoje delovi mene koje pokazujem bez straha. Postoje i oni koje i dalje krijem.
I možda baš zbog toga danas drugačije gledam na autentičnost. Ne mislim da je ona trenutak kada svi saznaju ko si.
Mislim da je autentičnost proces. Svaki put kada napraviš jedan mali korak bliže sebi. Nekome je to prirodna kosa. Nekome omiljeni stil oblačenja. Nekome priznanje sebi ko je zapravo.
Ne živimo svi u okolnostima u kojima možemo odmah da budemo potpuno otvoreni. Nekad je potrebno vreme. Nekad hrabrost. Nekad podrška jedne osobe da bi napravio prvi korak.
I to ne znači da si manje autentičan.
Možda autentičnost nije u tome da ceo svet zna ko si.
Možda je dovoljno da, kada ostaneš sam ispred ogledala, osoba koja te gleda iz njega konačno liči na tebe.
Tekst: K.S.
Foto: pexels.com
