Da li postoji estetika koju će budućnost vezivati za dvadesete godine 21. veka?

Svaka prethodna decenija dvadesetog i početka dvadeset prvog veka ima svoju trenutnu vizuelnu
lozinku. Dovoljno je pomenuti dvadesete godine prošlog veka, i pred očima se pojavi “art deco” i
kratke frizure, pedesete prizovu pastelne kuhinje i zaobljene automobile, osamdesete eksplodiraju
neonom, devedesete se svode na minimalizam i “heroin chic” bledilo. Svaka od tih dekada je,
gledano iz sadašnjosti, imala jedan dominantan vizuelni jezik, dovoljno prepoznatljiv da se cela
epoha može dočarati samo jednom fotografijom.

Postavlja se prirodno pitanje – kada budućnost pogleda unazad na dvadesete godine ovog veka,
šta će prepoznati kao njihov vizuelni potpis? Odgovor je iznenađujuće složeniji nego što izgleda
na prvi pogled, jer sama priroda ove decenije možda čini nemogućim da postoji jedna, jedinstvena
estetika, a upravo ta nemogućnost mogla bi da bude ono što je, paradoksalno, čini
prepoznatljivom.

Decenija koja je odbila da “izabere stranu”

Prethodne decenije su svoj izgled gradile sporo, kroz nekoliko godina kulturnog variranja, pre
nego što bi se iskristalisao jedan dominantan pravac. Dvadesete godine ovog veka, pod pritiskom
algoritamskih mreža koje neprestano tragaju za novim sadržajem, proizvode i troše različite
estetske pravce brzinom kojom se nekada trošila jedna pesma na radiju. Cottage core, dark
academia, quiet luxury, “sad girl” leto, “coastal cowgirl”, “clean girl”, bloket stil koji namerno
odbija da bude ni sportski ni devojačko-sladak nego oboje odjednom – svaki od ovih pravaca živi
nedeljama ili mesecima, ne godinama, pre nego što ustupi mesto sledećem.

Ono što je posebno neobično jeste da neki od ovih pravaca svoju privlačnost grade upravo na
odbijanju da budu jedan, prepoznatljiv stil – moglo bi se opisati doslovno kao stil koji “ne bira
stranu”, koji meša sportsko i devojačko, ulično i džentlmenski, urbano i seosko, sve u istom
outfitu, istog dana. Ako je svaka prethodna decenija imala jedan vizuelni jezik, dvadesete godine
ovog veka možda će ostati upamćene po tome što su prve odbile da imaju bilo koji – ne iz
nedostatka kreativnosti, nego zato što je sama brzina kojom se estetika širi i troši postala
prevelika da bi ijedan pravac stigao da postane sinonim za čitavu deceniju.

Decenija koja je sebe imenovala u hodu

Postoji, ipak, jedna karakteristika koja bi mogla da postane prepoznatljivija od bilo kog konkretnog
stila, a to je sama činjenica da je ova decenija, po prvi put u istoriji, imenovala sopstvene estetske
pravce u realnom vremenu, umesto da čeka da to istoričari urade decenijama kasnije. Nazivi
poput “coastal cowgirl”, “soft girl” ili “gorpcore lite” nisu skovani u retrospektivi – smišljeni su,
popularizovani i arhivirani putem heštagova dok su se ti isti stilovi još uvek nosili na ulici.
Prethodne generacije nisu znale da žive u “flapper eri” dok su je živele – ovoj deceniji je svaki
mikro-pravac stigao već upakovan, imenovan i spreman za sledeći trenutak konzumacije.

Ta samosvest i potreba da se svaki, i najmanji stilski izbor odmah kategorizuje, imenuje i podeli
kao “estetika” možda je stvarniji vizuelni potpis dvadesetih godina od bilo kog konkretnog kroja
pantalona ili palete boja. Budućnost bi lako mogla da ovu deceniju prepozna ne po tome kako je
izgledala, nego po tome koliko brzo i koliko svesno je pokušavala da imenuje sopstveni izgled dok
je još uvek trajao.

Povratak zrnu kao pobuna protiv savršenstva

Ako se ipak traži nešto opipljivije od brzine i konkretnog imenovanja, jedan vizuelni trag prelazi
granice svih pomenutih mikro pravaca – povratak nesavršenoj, “prljavoj” fotografiji. Posle decenije
prethodnice, obeležene glatkim, filtriranim licima i besprekorno doteranim Instagram feed-ovima,
dvadesete godine su donele snažnu suprotnu reakciju – direktan blic, zrnaste digitalne kamerice iz
ranih dvehiljaditih, namerno loše kadrirane fotografije, izgled koji podseća na jednokratni analogni
aparat sa proslave iz devedesetih. Ova estetika nesavršenosti nije slučajna – ona je pobuna protiv
prethodne decenije preteranog editovanja, pokušaj da se fotografija vrati u sferu iskrenog
trenutka, a ne konstruisane predstave.

Ovaj povratak zrnu i blicu prelazi granice svih pojedinačnih mikro trendova, jer se pojavljuje
podjednako u modnim editorijalima, na ličnim profilima i u marketinškim kampanjama velikih
brendova. Moguće je da će, kada se sve mikro estetike ove decenije zaborave, baš ova tekstura –
zrnasta, blicem obasjana i namerno nesavršena fotografija – ostati kao njen najpostojaniji vizuelni
potpis, mnogo trajniji od bilo koje konkretne palete boja ili kroja odeće.

Slika koju više niko sa sigurnošću ne može da pripiše ljudskoj ruci

Postoji, na kraju, i jedan potpuno bespresedan fenomen, koji nijedna prethodna decenija nije
morala da uzme u obzir – ulazak veštački generisanih slika u svakodnevni vizuelni život. Do skora,
svaka fotografija, ilustracija ili reklama, ma koliko uređivana, potvrđeno je poticala od ljudske ruke
ili objektiva. Dvadesete godine ovog veka su prva decenija u kojoj se ta pretpostavka više ne
može uzeti zdravo za gotovo – u kojoj slika koja deluje savršeno uverljivo može biti u potpunosti
sintetička, stvorena algoritmom koji je učio na milionima prethodnih fotografija.

Ova promena nosi sopstveni, prepoznatljiv vizuelni “rukopis” – određenu vrstu prenaglašene
simetrije, svetlost koja pada savršeno a ipak pomalo neprirodno, teksture kože i tkanine koje su
glatke na način koji stvarna kamera retko postiže. Baš kao što je zrno filma postalo vizuelni pečat
sedamdesetih, ovaj specifičan, pomalo uznemirujući sjaj veštački generisane slike mogao bi da
postane ono što će budućnost najpre prepoznati kao “izgled dvadesetih” – ne zato što je bio biran
kao stil, nego zato što je predstavljao trenutak u kome je sama definicija fotografije, kao dokaza
da se nešto stvarno dogodilo, prvi put ozbiljno dovedena u pitanje.

Decenija bez jednog lica, ali sa jasnim potpisom

Kada se sve sabere, dvadesete godine ovog veka verovatno neće biti upamćene po jednoj boji,
kroju ili silueti, na način na koji su upamćene prethodne dekade. Biće upamćene, umesto toga, po
dve stvari koje nijedna prethodna decenija nije poznavala u ovom obimu – po brzini kojom su se
estetski pravci rađali i gasili, prebrzo da bi ijedan uspeo da postane sinonim za celu epohu, i po
trenutku u kome je slika, prvi put u istoriji fotografije, prestala da bude pouzdan dokaz da je iza nje
stajala ljudska ruka. Možda je to, u krajnjoj liniji, i najtačniji mogući odgovor – da ova decenija
neće imati jedno lice, nego će biti upamćena upravo po tome što je bila prva koja više nije mogla
da ga zadrži.

Tekst: Milan Lečić

Foto: unsplash