Ekstreme ironing: pegla vredna života?

Postoje sportovi izmišljeni da testiraju granice ljudskog tela, i postoje sportovi izmišljeni zato što
jedan Englez, jedne večeri 1997. godine, nije mogao da se odluči između pegle i planinarske
opreme. Ono što je usledilo, umesto razumnog kompromisa, jeste sport koji danas ima sopstvenu
birokratiju, sopstveno svetsko prvenstvo i sopstvene rekorde – ekstremno peglanje, disciplina u
kojoj se ozbiljni odrasli ljudi spuštaju niz liticu, rone pod ledom ili skaču padobranom, i sve to sa
jednim jedinim ciljem – da ispeglaju košulju.

Kućni poslovi + adrenalin

Fil Šo, tada radnik u fabrici tkanine u Lesteru, vratio se kući posle napornog radnog dana i suočio
se sa dilemom poznatom svakom odraslom čoveku – da li da ispegla gomilu zgužvanog veša, ili
da izađe da se penje po stenama, hobi kome je inače bio posvećen. Umesto da izabere jedno,
izabrao je oboje istovremeno, izneo dasku za peglanje u sopstveno dvorište, i, kada ga je zbunjeni
cimer upitao šta to, zaboga, radi, odgovorio je – ekstremno peglanje. Time je sport, doslovno,
rođen iz jedne rečenice izgovorene u trenutku radoznalosti.

Šo, koji je u zajednici kasnije dobio nadimak “Para” (Steam), nije stao na sopstvenom dvorištu.
Osnovao je Biro za ekstremno peglanje 1999. godine, krenuo na svetsku turneju, i ubrzo je slikan
kako pegla na vrhovima planina prekrivenih snegom, usred prometnih gradskih ulica, i dok se
spušta niz reku u kajaku. Mediji, razumljivo, nisu mogli da odole.

Kriterijumi ocenjivanja koji su srž cele šale

Ono što ekstremno peglanje izdvaja od obične ljudske ludosti jeste da poseduje svoja pravila, i to
iznenađujuće ozbiljna. Takmičari se ne ocenjuju samo po tome koliko je lokacija opasna ili
neobična. Ocenjuju se i po kreativnosti, i, što je najvažnije, po kvalitetu samog ispeglanog komada
odeće. Drugim rečima, moguće je visiti obešen o liticu, sa penjačkim užetom kao jedinim
osloncem između vas i pada u provaliju, i ipak dobiti nisku ocenu ako je kragna ostala naborana.
Cela filozofija sporta svodi se na taj apsurdni, savršeno održan kontrast – haos okoline mora da
bude potpun, ali rezultat na dasci mora da izgleda kao da je ispeglan u najmirnijoj mogućoj
dnevnoj sobi. Hrabrost se dakle, bar u ovom svetu, ne meri adrenalinom, već ravnom,
besprekornom linijom na rukavu.

Zastava na krovu sveta, ispeglana pre spuštanja

Ni jedna lokacija ne ilustruje ovu ludost bolje od Mont Everesta. Trojica penjača, čija imena danas
žive kao legenda unutar ove zajednice, uspela su, posle jednog od najzahtevnijih fizičkih podviga
koje čovek može da izvede, do samog krova sveta – i tamo, na nadmorskoj visini na kojoj je svaki
dodatni gram opreme pitanje života i smrti, izvadila dasku za peglanje i ispeglala britansku
zastavu. Osvajanje najviše tačke na planeti očigledno nije bilo dovoljno dostignuće samo po sebi.
Trebalo je da zastava, kada se konačno zamahne na vrhu, bude i uredna.

Podvodna trka

Možda najčudnija grana ovog sporta jeste podvodno grupno peglanje, disciplina u kojoj su
ronioci, u punoj opremi, sa daskama pričvršćenim za dno bazena ili jezera, pokušavali da obore
rekord za najveći broj ljudi koji istovremeno peglaju pod vodom. Rekord je 2008. godine iznosio
sedamdeset dva ronioca. Već naredne godine, neko je odlučio da to nije dovoljno, i oborio ga sa
osamdeset šest. Dve godine kasnije, holandski ronilački klub De Vaterman jednostavno je sve
zatvorio pitanje, ubacivši sto sedamdeset tri ronioca u zatvoreni bazen, svakog sa sopstvenom
daskom, u prizoru koji zvuči kao noćna mora organizatora osiguranja, a ne kao sportsko
dostignuće. Niko od ovih ljudi nije morao da bude tamo. Svi su, iz nekog razloga, odlučili da to
žele.

Kada je maraton postao i dan za veš

Sam Šo se, posle više od decenije povučenosti iz sveta koji je sam stvorio, vratio na sasvim
dostojanstven način – otrčao je celokupan Hastings polumaraton, trinaest i po milja, dok je, u
pokretu, peglao sopstvenu odeću. Ovo nije bila reklamna kampanja, niti performans za kamere u
jednom trenutku. Bio je to čovek koji je, u svojim srednjim godinama, jednostavno odlučio da dva
zadatka odjednom i dalje zvuče bolje od jednog.

Zašto se, uprkos svemu, ne možemo prestati smejati?

Ekstremno peglanje postoji zato što je neko, umesto da prizna da mrzi kućne poslove, odlučio da
ih pretvori u nešto vredno divljenja, samo ako se rade dovoljno opasno. U tom smislu, čitav sport
je jedna dugačka, izuzetno posvećena šala na račun toga koliko je smešna sama pomisao da
odrasla osoba mora da bira između zabave i obaveze. Fil Šo je tu podelu jednostavno odbio da
prihvati, izašao u dvorište sa daskom za peglanje, i slučajno pokrenuo čitav pokret koji danas broji
ronioce, planinare, padobrance i maratonce, ujedinjene jednim, potpuno neozbiljnim, a opet
savršeno ozbiljnim ciljem – da dokažu da se opasnost i uredna košulja nikada zapravo nisu
isključivale.

Tekst: Milan Lečić

Foto: unsplash