Usamljenost ima novu cenu: Može li zagrljaj (dodir) da bude posao?

Dodir je prvi jezik koji čovek nauči, mnogo pre reči. Beba u majčinom stomaku prvo oseti dodir
sopstvenih ruku, zatim otkucaje srca koje je okružuje, a tek mnogo kasnije, posle rođenja, počinje
da razaznaje glasove i, još kasnije, reči. Poslednje čulo koje čoveka napušta, kažu neurolozi,
takođe je dodir – sluh i vid često nestaju ranije, dok ruka koja stisne ruku i dalje registruje
prisustvo, do samog kraja. Između tog prvog i tog poslednjeg dodira, ceo jedan ljudski život zavisi
od kontakta kože sa kožom više nego što je iko od nas spreman da prizna naglas.

Utoliko je čudnije, i utoliko razumljivije, što se u poslednjih desetak godina pojavila prava profesija
posvećena isključivo tom, najstarijem od svih jezika – ljudi koji, uz dogovorenu cenu i tačno
određeno vreme, nude zagrljaj, bez ijedne romantične ili seksualne namere, gostima koji dolaze iz
najrazličitijih razloga. Ideja zvuči, na prvi pogled, gotovo apsurdno – zar zagrljaj, po samoj svojoj
prirodi najspontaniji, najmanje isplanirani od svih ljudskih gestova, može uopšte da postoji
zakazan, ugovoren, uz otkazni rok i pravila ponašanja ispisana unapred? A ipak, upravo ta
neobičnost je razlog zbog kog profesija uspeva tamo gde spontanost, iz sasvim razumljivih
razloga, često ne stigne.

Paradoks zakazane bliskosti

Zagrljaj je oduvek pripadao onoj retkoj kategoriji ljudskih gestova koji se ne mogu izmoliti niti
kupiti – dolazi samo kada poverenje već postoji, kao nagrada za blizinu, a ne kao njen uvod.
Upravo zato ideja o zagrljaju po satnici deluje, na prvi pogled, kao protivrečnost u sebi. Ali ono što
ova profesija zapravo otkriva jeste da za mnoge ljude taj put do spontanog dodira – put koji
podrazumeva prijateljstvo, partnera, porodicu u blizini – jednostavno nije dostupan, iz razloga koji
nemaju nikakve veze sa njihovom vrednošću kao ljudskih bića, nego sa okolnostima u kojima se
zatiču – preseljenje u grad bez ijednog poznanika, gubitak partnera posle decenija zajedničkog
života, period žalosti u kome je svaki drugačiji oblik utehe već isproban i nije bio dovoljan.
Za te ljude, zakazan termin nije zamena za spontanost, koliko god to zvučalo tužno na prvi
pogled. On je jedini realan način da se do dodira uopšte stigne. Ironija je da baš ta struktura, ta
unapred dogovorena forma, na kraju otvara vrata nečemu što bi bez nje ostalo zauvek zatvoreno.

Ono što se zapravo prodaje nije dodir, nego sigurnost

Ako se pažljivije osmotri šta klijent ovakve seanse zaista dobija za svoj novac, brzo postane jasno
da dodir nije jedini, pa možda čak ni glavni proizvod. Glavni proizvod je odsustvo dvosmislenosti.
U običnim, ličnim odnosima, dodir retko dolazi bez pratećih pitanja, izgovorenih ili ne – šta ovo
znači, da li se od mene sada nešto očekuje, da li dugujem nešto zauzvrat, da li će ovo neko
pogrešno protumačiti. Profesionalna seansa zagrljaja uklanja svako od tih pitanja unapred, kroz
jasno postavljena pravila i granice dogovorene pre nego što se iko i dotakne. Klijent tačno zna
gde je granica, terapeut tačno zna gde je granica, i upravo ta jasnoća, paradoksalno, omogućava
mnogo dublje opuštanje nego što bi ga doneo isti fizički kontakt sa nekim poznatim, ali emotivno
neizvesnim.

Ljudsko telo, kada je opterećeno neizvesnošću, retko se u potpunosti opusti, čak i u zagrljaju
osobe koju voli. Kada je neizvesnost potpuno uklonjena, telo dobija retku priliku da dodir primi
bez ikakvog dodatnog tumačenja – samo kao dodir, ništa više i ništa manje.

Stara potreba u novom ruhu

Vredi se podsetiti da formalizovan, plaćen ili ritualizovan dodir nije nikakva novotarija ovog veka.
Dojilje su vekovima unazad hranile i tešile tuđu decu dodirom jednako koliko i mlekom.
Profesionalne narikače, prisutne u mnogim kulturama sveta, grlile su ožalošćene kao deo svog
posla, u trenucima kada je porodica bila previše opterećena da bi jedna drugu mogla da uteši.
Bolnice koje neguju prevremeno rođene bebe odavno primenjuju takozvanu “kangaroo negu”, u
kojoj se beba svesno stavlja na golu kožu roditelja, ili čak medicinske sestre kada roditelj nije
prisutan, jer se pokazalo da dodir kože bebi doslovno pomaže da preživi i napreduje.

Ono što se danas naziva profesionalnim zagrljajem samo je najnovija verzija veoma stare ljudske
strategije – da se, kada spontani kanali dodira presuše ili nikada nisu ni postojali, izgradi formalan,
siguran put do iste te osnovne potrebe. Društvo nije izmislilo potrebu za dodirom. Samo je, u
trenutku kada su tradicionalni izvori tog dodira – veliko domaćinstvo, gusto povezana zajednica,
blizina porodice – za mnoge nestali, moralo da pronađe novi način da tu istu potrebu zadovolji.

Kome je ovo zapravo potrebno?

Ljudi koji zakazuju ovakve seanse retko odgovaraju stereotipu usamljenog, društveno
neprilagođenog čoveka kakav bi se možda prvi nametnuo mašti. Dolaze udovice koje posle
decenija braka više nemaju nikoga ko bi ih zagrlio pre spavanja. Dolaze muškarci, kojima kultura
često ostavlja uzak izbor prihvatljivih oblika dodira – rukovanje, tapšanje po ramenu – i kojima je
otvoren, negovan zagrljaj bez ikakve seksualne konotacije gotovo nepoznato iskustvo od
detinjstva. Dolaze ljudi koji se oporavljaju od teškog perioda u kome je dodir bio povezan sa
bolom ili strahom, i kojima je potrebno mesto sa jasnim granicama da bi ponovo naučili da je
dodir ponekad, jednostavno, siguran.

Nijedan od ovih razloga ne govori o slabosti onoga ko dolazi. Govori, pre svega, o tome koliko je
osnovna ljudska potreba za dodirom ostala nepromenjena kroz čitavu istoriju vrste, dok su se
okolnosti u kojima se ta potreba ispunjava promenile do neprepoznatljivosti.

Ono što ova profesija govori o svima nama

Možda je najčudnija stvar u vezi sa profesionalnim zagrljajem to što uopšte mora da postoji kao
profesija – da nešto tako osnovno kao dodir druge ljudske ruke, nešto što je nekada dolazilo samo
od sebe u svakom domaćinstvu, u svakom selu, u svakoj gusto naseljenoj zajednici, danas nekim
ljudima treba da bude formalno organizovano, sa cenovnikom i terminom u kalendaru, da bi im
uopšte bilo dostupno. To nije priča o čudnoj, marginalnoj usluzi. To je tiha priča o tome koliko je
lako, u modernom životu, ostati bez nečega toliko osnovnog da smo odavno prestali da ga i
primećujemo – sve dok neko ne otvori vrata i, uz jasno postavljena pravila, ponovo ne pruži ruku.
Ne čekajte velike povode. Većina zagrljaja koji ostanu zauvek u sećanju dogodila se sasvim
običnim danima, na vratima, na autobuskoj stanici, u kuhinji, pre nego što je neko rekao “vidimo
se”. Dodir je prvi jezik koji naučimo i poslednji koji zaboravimo. Bilo bi šteta da ga prepustimo
samo onima koji od njega moraju da naprave profesiju. Grlite se!

Tekst: Milan Lečić

Foto: unsplash.com