Vivienne Westwood: od nastavnice iz Londona do kraljice pank mode

Na broju 430 londonske ulice King’s Road, u periodu od nešto manje od deset godina, ista mala
radnja je pet puta promenila ime i enterijer, kao da ni sama nije mogla da odluči šta želi da bude
kada poraste. Iza tih promena stajalo je dvoje ljudi bez ijedne diplome iz mode – bivša učiteljica
razredne nastave iz radničke porodice i mladić koji je napustio umetničku školu. Da je neko tih
godina rekao da će upravo iz te radnje, sa rasparanim majicama i špenadlama, nastati čitav
globalni pokret, a da će njena osnivačica jednog dana primiti titulu dame iz ruku britanske kraljice,
malo ko bi poverovao. Pa ipak, tačno to se dogodilo Vivienne Westwood.

Od ćerke obućara do prodavačice nakita na pijaci

Vivienne Isabel Swire rođena je 1941. godine u malom mestu Tintwistle, u Ujedinjenom
Kraljevstvu, u porodici u kojoj je otac bio obućar, a majka je radila u tekstilnoj fabrici kao prelja
pamuka. Kada je porodica, dok je Vivienne bila tinejdžerka, prešla u londonsko predgrađe Harou,
ona se upisala na kratak kurs izrade nakita i srebrnine u tamošnjoj umetničkoj školi, ali je odustala
posle svega jednog semestra, uverena da žena iz radničke klase ne može da zarađuje za život
baveći se umetnošću. Umesto toga, prekvalifikovala se za učiteljicu, nakon čega je radila u
osnovnoj školi u severnom Londonu.

Udala se 1962. godine za Dereka Westwooda, u venčanici koju je sama sašila. Brak se raspao
sredinom šezdesetih, a Vivienne se, sada kao samohrana majka, izdržavala prodajom sopstvenog
ručno rađenog nakita na tezgi pijace Portobelo Road. Baš u tom periodu, 1965. godine, upoznala
je Malcolma McLarena, studenta umetnosti koji je napustio školu i koji će uskoro postati njen
partner, i u ljubavi i u poslu.

Radnja sa pet života

Godine 1971., uz mali pozajmljeni novac od sopstvene majke, Vivienne i Malcolm su iznajmili
radni prostor na broju 430 King’s Rod i nazvali ga “Let It Rock” – prodavali su polovnu i novu
odeću inspirisanu stilom “teddy boy” iz pedesetih, sa uskim pantalonama i debelim đonovima.
Već 1973. godine, radnja je preimenovana u “Too Fast to Live, Too Young to Die”, a estetika se
pomerila ka motociklističkoj, roker odeći – kožu, lance, i takozvane “safety pins” koje će uskoro
postati sinonim za čitav brend.

Prava prekretnica dogodila se 1974. godine, kada je radnja dobila ime “SEX” – kratko, za to
vreme šokantno, ispisano rozim slovima iznad izloga. Enterijer je bio prekriven mekanim, gumenim
materijalom, zidovi ispisani grafitima, uključujući i citate iz radikalnog feminističkog manifesta, a
asortiman je uključivao provokativne krojeve i erotski inspirisanu odeću koju su kupovali seksualni
radnici, ljubitelji “undergraund” ukusa, ali i sve veći broj mladih, budućih pankera, spremnih da
nose nešto što je tada zaista izazivalo zgražavanje na ulici. Zanimljiva činjenica je da su se među
prodavcima u radnji našli i budući muzičari – Glen Matlock, koji će kasnije postati basista Sex
Pistolsa, kao i Chrissie Hynde, kasnija pevačica grupe Pretenders, dok je zaštitno lice radnje
postala manekenka i muza Jordan Mooney, poznata po tome što je u gumenoj odeći i teatralnoj
šminki putovala londonskim metroom bez imalo ustezanja.

Kada su prodavci u radnji osnovali bend

Ono što je radnju “SEX” izdvojilo od bilo kog drugog provokativnog londonskog butika jeste to
što nije samo prodavala odeću za pobunu – doslovno je iznedrila bend koji će tu pobunu otpevati.
McLaren je 1975. godine preuzeo menadžment nad mladom, tada nepoznatom grupom, upravo
sa namerom da širi ideju radnje kroz muziku – tako nastaju čuveni “Sex Pistolsi”. Odnos između
benda i butika bio je neraskidiv – bend je nosio Westwood odeću na nastupima, a butik je,
zahvaljujući sve većoj slavi benda, postajao hodočasničko mesto londonske omladine.

Krajem 1976. godine, radnja je ponovo promenila ime, ovog puta u “Seditionaries: Clothes for
Heroes”, sa još provokativnijim slikama na majicama – od buntovnih natpisa do prikaza kraljice sa
čuvenom špenadlom probodenom kroz usnu. Naredne godine, pesma “God Save the Queen”
popela se na prvo mesto britanske top liste, iako je BBC odbio da je pušta na radiju. Pankerski stil
koji je Vivienne Westwood oblikovala u toj radnji – pocepane, izbeljene majice spojene
špenadlama, pantalone sa kaiševima, košulje sa namerno vidljivim šavovima – prestao je da bude
ulična provokacija i postao je, gotovo preko noći, prepoznatljiv vizuelni jezik čitave jedne
supkulture, koji se širio brzinom kojom se širila i sama muzika.

Život posle pank pobune

Sex Pistolsi su se raspali početkom 1978. godine, a radnja je 1980. dobila svoje poslednje ime –
“Worlds End”, zajedno sa velikim satom čije se kazaljke, do danas, okreću unazad. Godinu dana
kasnije, Westwood i McLaren su prikazali svoju prvu zajedničku pistu, kolekciju “Pirate”, koja je
umesto pank agresije donela raskošne rukave, marame i motive inspirisane pomorskim
pustolovinama – kolekcija koja je najavila čitav novi romantičarski pravac osamdesetih. Njihova
ljubavna i poslovna saradnja okončana je ubrzo nakon toga, a Vivienne Westwood je nastavila
samostalno, gradeći opus koji je vremenom sve više crpeo iz istorije mode nego iz ulične pobune

mini krinolina inspirisana baletom “Petruška”, kolekcija od škotskog Harris tvida, ručno tkane
vune, korseti vraćeni u modernu upotrebu i ideja da donji veš postane spoljna odeća, umesto da
ostane skriven.

Njena politička neustrašivost nije jenjavala ni kada je zvanično primljena u britanski establišment.
Kada je 1992. godine dobila orden britanske imperije iz ruku kraljice Elizabete Druge, pojavila se
bez donjeg veša, što je dokazala fotografima jednim jedinim okretom suknje. Godine 2006. dobila
je titulu dame za zasluge u britanskoj modi – ista žena koja je nekada prodavala odeću dizajniranu
da uznemiri britansko društvo, sada je zvanično postala njegov deo. Do kraja života ostala je
posvećena političkom aktivizmu, a preminula je mirno, okružena porodicom, u Londonu, 29.
decembra 2022. godine, u osamdeset i prvoj godini.

Tokom osamdesetih nastao je i simbol koji će vremenom postati gotovo jednako prepoznatljiv kao
i sama dizajnerka. Čuveni amblem Vivienne Westwood spaja kraljevsku kuglu, tradicionalni
britanski simbol monarhije, sa prstenom nalik onom oko planete Saturn. Ideja je bila jednostavna,
ali snažna – spojiti nasleđe i budućnost, aristokratsku tradiciju i bunt koji ju je oduvek osporavao.
Taj znak ubrzo je počeo da se pojavljuje na nakitu, torbama i odeći, postavši jedan od
najprepoznatljivijih modnih amblema na svetu.

Nasleđe

Kada se čitava priča sagleda unazad, ono što je Vivienne Westwood učinilo kraljicom pank mode
nije bio jedan genijalan dizajn, niti unapred smišljena strategija. Bila je to spremnost, strast i nemir
da se radnja – i sopstveni identitet zajedno sa njom – iznova i iznova preimenuje, sve dok jedna od
tih verzija, ona nazvana samo sa tri slova, nije slučajno uhvatila ton čitave jedne generacije
spremne da se digne na noge i pobuni. Put od tezge sa nakitom na londonskoj pijaci do titule
dame nije bio pravolinijski, ali upravo je ta nepredvidivost, ta odbijenost da stane na jednom
imenu ili jednom stilu, i danas ono što njenu priču čini uzbudljivijom od priče o gotovo bilo kom
drugom dizajneru dvadesetog veka.

Tekst: Milan Lečić

Foto: unsplash.com, wikimedia commons