Zejna: Najveća podrška su mi mama i ćerka

Zejna je umetnica koja je svoju karijeru gradila korak po korak. Danas je, pored muzike, poznata i po tome što otvoreno govori o identitetu, jednakosti i društvenim temama, dok istovremeno ostaje dosledna svom autentičnom umetničkom izrazu.

U razgovoru za Velvet otkriva kako danas doživljava svoju karijeru, šta za nju znači ostati svoj u vremenu brzih trendova, koliko su je životna iskustva oblikovala kao umetnicu i zbog čega veruje da iskrenost nikada ne izlazi iz mode.

• Tvoj projekat Nova rasa privukao je mnogo pažnje. Kako je nastala ideja i šta želiš da ljudi osete kada čuju taj naziv?

Nekako od malih nogu oduvek sam muziku čula na neki svoj način i videla sam svet na svoj način. Uvek mi je bilo bitno da kao čovek budem pravedna, da budem neko ko će da pomaže, da budem neko ko će da širi svest i utiče da se dese neke promene.

Tako da moj mini film Nova rasa zapravo priča o meni. Priča o tome kako ja vidim svet, kako vidim ljude i nekako je to moj način da počnem da budim svest kod ljudi o jednakosti, o svemu što je ljudski, što je normalno i da naglasim to bogatstvo koje imamo, koje svako od nas ima u svojoj kulturi.

Takođe, to je priča o normalnim ljudima, uključujući LGBT populaciju, razne nacionalne manjine i sve one ljude koji čine ovu zemlju i ovu planetu lepom i bogatom upravo zato što je toliko različita.

• Deluje da kroz Novu rasu pomeraš sopstvene granice. Da li je to najličniji projekat koji si do sada predstavila publici?

Da, bukvalno Nova rasa to sam ja. Cela ekipa koja je sa mnom radila na projektu su ljudi koje ja jako dobro poznajem i sa kojima savršeno funkcionišem. Nekako je ceo projekat nastao van bilo kakvih kompromisa sa estradom, poslom, biznisom ili bilo čim zbog čega ljudi često rade muziku.

Ja zapravo ne radim muziku zbog toga. Mislim da je to jedna jako bitna i intimna stvar kada svoje mišljenje i svoju dušu predaš muzici. Tako da Nova rasa sam, zapravo, jednako ja.

Svaki period za mene bio je poseban. Prvo moje pojavljivanja sa pesmom Nema te bilo je nekako kao neko moje ponovno rađanje. Pojavila sam se sa pesmom koju sam osetila u srcu, sa pesmom koja je jako kvalitetna i sa ljudima koji su izuzetno talentovani i koji su radili sa mnom na toj pesmi. To je Vladimir Maraš, čovek koji je veoma kompetentan da napravi jednu pravu pop džez pesmu. Tako da je to nekako bio moj novi početak.

Zatim sam sa Rumbom nekako osvojila srca publike, a sa Najboljom dobila sam najvredniju stvar, a to je da me klinci obožavaju. Nekako je Najbolja postala himna, dečija himna, nazvala bih je tako, himna omladine.

Kasnije se pojavila Jugoslavija koja je postala bukvalno, eto, himna, možda trenutna himna ljudi koji žele promene u Srbiji i himna o ljubavi i jedinstvu. Tako da jako sam stećna zbog svega.

• Posle svega što si prošla na PZE-u, postoji li pesma ili ideja zbog koje bi ponovo stala na tu scenu kao takmičarka?

 Sa trenutnom situacijom u zemlji i generalno u društvu, mislim da sve polako gubi smisao i da je jako tužno kada ljudima ubijete volju i oduzmete im snagu da maštaju, da imaju vizije o promenama i da daju svoj doprinos.

Zato je jako bitno da ostanemo dosledni sebi i muzici. Upravo zbog toga PZE trenutno ne vidim kao platformu na kojoj zaista možemo biti potpuni u onome što želimo da iznesemo. Nekako se sve previše pretvorilo u politiku, a tamo gde se pojavi politika, mislim da prestaje narod i ono bogatstvo koje muzika donosi, uključujući i samu Evroviziju.

• I pored odličnog nastupa na PZE-u sa pesmom “Jugoslavija”, dugo su se provlačili komentari poput: „Ali videla se sajla.“ Da li ti je u jednom trenutku postalo zamorno da jedan tehnički detalj zaseni mesece rada i nastup koji je publika inače veoma dobro prihvatila?

Moram biti surovo realna i reći da naš narod nekad zna da bude jako negativno nastrojen prema novim stvarima. Ne pričam o omladini i ne pričam o svim ljudima, već o jednom delu ljudi koji je, verovatno zbog situacije u zemlji, navikao da se stalno bori, stalno opire svemu što dolazi i stalno brani od nečega. Nekako je prva reakcija na sve uvek negativna, pa tek onda sledi postepeno prihvatanje, a možda na kraju i ljubav.

Tako da je bilo jako glupo svu pažnju posvetiti sajlama, zato što generalno ne postoji način da se one danas potpuno sakriju i ne postoji način da nekoga ubedite da zaista letite. Sa druge strane, kada velike svetske zvezde u svojim nastupima koriste sajle koje se vide, to im se ne zamera. Mislim da su ljudi u svetu generalno svesniji takvih stvari i da to nikada ne bi bilo glavna tema.

Ono što smo mi dobili na RTS-u nije bila potpuna realizacija naše ideje. Po pravilima koja oni slede, dobili smo ono što smo dobili. Ali možda je najtužnije to što su ljudi, verovatno ogorčeni vremenom u kojem živimo i umorni od svega što se dešava, svu pažnju usmerili na sajlu koja je zapravo bila deo scenografije, kao i sve ostalo.

Nemam neki poseban komentar na to. Nije me ekstremno dotaklo, jer je potpuno normalno da se sajla vidi i mislim da je besmisleno predstavljati to kao problem. Ono što me jeste razočaralo bila je reakcija dela publike, jer mi je delovalo kao da su pokazali određenu ograničenost. I to mi je, zapravo, bilo najtužnije.

• Da li danas, sa vremenske distance, drugačije gledaš na iskustvo koje ti je doneo PZE nego u trenutku kada se sve dešavalo?

Nekako i danas, i tada, i pre toga, uvek sam bila svesna svesti nacije i mentaliteta. Uvek sam znala da mi je glavna prepreka to kako ljudi vide svet, muziku i šou biznis.

Nikada nisam razmišljala o tome da želim da se bavim muzikom da bih bila bogata, već da bih imala pesme koje će slušati generacije posle mene i da ću ostaviti nešto svoje kao nasleđe, od srca svima. Uvek sam želela da ljudi poštuju moju muziku i da je doživljavaju kao deo mene, da vide da iskreno i bez stida dajem sebe i svoje srce, a u poslednje vreme sve više i svoj um.

Zato što je jako bitno biti dosledan sebi. Jako je bitno raditi na sebi, prepoznati svoje greške i mane i raditi na njima. Isto tako, važno je imati hrabrosti da vidiš nedostatke u društvu, da ih izneseš i govoriš o njima, kako bismo svi zajedno kao društvo napredovali.

Kada se sve to sabere, moja muzika nije samo muzika. To je jedan čitav pokret iza kojeg stojim i zbog kojeg sam mnogo puta bila sklanjana, banovana i ostajala bez nastupa, upravo zato što sam uvek bila dosledna sebi, svom umu, svom srcu i svom rasuđivanju.

To se često ne slaže sa politikom određene zemlje ili sa poslovnom politikom određenih ljudi. Ali za mene je muzika iskrenost i nikada u životu ne bih dozvolila da bude bilo šta drugo.

• Kada ti je najteže, ko je osoba kojoj se prvoj obratiš? Ko je tvoja najveća podrška van reflektora?

Moja ćerka i moja majka.

• Publika često vidi samo binu i gotov nastup. Šta je ono što se dešava iza kulisa, a ljudi gotovo nikada ne primete?

To je ta borba i odgovornost da sve izneseš najbolje što možeš. To je ceo proces u kojem mnoge stvari često nisu moguće, nedostatak kreativne slobode na određenim televizijama kada treba da izneseš celu svoju ideju, borba mojih saradnika da pronađu kompromise sa svim tim okolnostima, umor, zdravstveni problemi i mentalno stanje koje svakome od nas bude narušeno kada se prepusti komentarima.

Ja se nikada nisam potpuno prepustila tome, ali isto tako smatram da je normalno da, ako sam tužna zbog određenih komentara, to utiče na moju energiju. Onda dolazi ceo taj proces da se izdigneš iz te situacije i ponovo daš sve od sebe, pa makar te mrzeo ceo svet.

Mislim da je to nešto sa čim se rađaš, isto kao i sa muzikom. Ali pošto smo obični ljudi, nije uvek sve tako lako i ne može se sve tako jednostavno prevazići. Nekada je potrebno vreme.

Posle ovog poslednjeg PZE, kada sam bila druga, praktično na korak do pobede, trebalo mi je nekoliko meseci da se oporavim od svega što se izdešavalo.

• Kako izgleda jedan potpuno običan dan Zejne, kada nema nastupa, snimanja i intervjua?

Ja sam jako obična i povučena osoba. Jako sam svesna svega što donosi ovaj posao, a takođe sam jako zahvalna za sve što mi je doneo. Imam svoje granice i dane kada želim da budem i Zejna i pevačica, a nekada imam samo potrebu da budem Zejna i majka.

Iako generalno nema tog odvajanja, non-stop si sve. Moj jedan običan dan sastoji se iz toga da prvo i osnovno moja ćerka i moj mačak Džoni budu srećni i zadovoljni, da imaju sve što im treba. Da imam dovoljno volje i želje da sredim i raspremim ceo stan, da se posvetim sebi i nekom vežbanju, i jednostavno da sedim, razmišljam i često budem u tišini.

Nekada volim da gledam razne serije kada želim da zamaglim svoje misli i svoj um, koji kao žena Jarac nikada ne odmara i uvek može da smisli milion novih stvari. Jednostavno nemam tu kontrolu da ga isključim od raznih ideja, tako da mi mnogo pomaže da gledam neke serije i da malo živim tuđe živote, makar nekoliko minuta.

Tako da je moj običan dan zaista jedan običan ljudski dan.

• Šta bi danas poručila mlađoj sebi koja je tek ulazila u svet muzike?

Mlađoj sebi bih poručila da se dobro pripremi snagom, strpljenjem i voljom, jer ako nemaš bitne, poznate ili bogate roditelje, biće jako teško i turbulentno jer krećeš id nule bez smernica i zaštite bilo čije.

Kada pogledam unazad, mnogo toga sam prošla da bih sada bila na tom nekom stadijumu koji sam želela i za koji sam radila. Prošla sam sve moguće pevačke faze, sve moguće nivoe i načine da opstanem u muzičkom svetu.

Možda bih mlađoj sebi poručila da u ovoj zemlji, u ovom vremenu, još jednom razmisli da li želi da se bavi muzikom i umetnošću.

• Postoji li izvođač iz regiona ili sveta sa kojim bi volela da snimiš duet, bez obzira na to koliko to delovalo nerealno?

Ne.

• Šta publika može da očekuje od tebe u narednom periodu? Da li pripremaš novu muziku, saradnje ili možda nešto potpuno drugačije od onoga na šta si nas navikla?

Da, pripremam novu muziku za septembar i trenutno sam u procesu završavanja svega oko toga. Jako se radujem, jer je svaka moja pesma neka moja nova uloga i neki moj novi ugao pogleda na svet.

Jako sam srećna i jedva čekam da publika to čuje. Ništa ne može da ubije tu volju i taj izvor kreativnosti i umetnosti koje u sebi nosi neko ko je rođen da peva, da stvara umetnost i da prenosi tu frekvenciju i svest na ljude.

To je kao misija, tako da svaki put kada ispunim još jednu misiju, ja sam sve srećnija i sve bliže onoj pravoj sebi koju ceo život otkrivam i upoznajem.

• Kada bi ljudi posle ovog intervjua trebalo da zapamte samo jednu stvar o Zejni, volela bi da to bude… šta?

Moju muziku, a ja ću se kroz muziku postarati za sve ostalo. 😊

Razgovor vodio: Uroš Timić

Foto: privatna arhiva